Život mi te je predstavio, onako kako obično bude, u mutnom stanju uma, kada mi najmanje treba predaja drugoj osobi, kada sama radim na izbacivanju magle iz ćoškova moje svesti, kako bih u svetlosti bila i radovala se životu, samo zato što jeste. U mojoj proceni si tada poranio. Nespremnu si me svojim glasom opio i prilepio za svoje srce. Neodređenog pristupa svemu, dozvolio si mi da te volim, najbolje što znam. I ništa nisi morao da radiš, kažeš ili pokažeš. Dovoljno je bilo što postojiš, da bi se u meni angažovali svi delovi bića, koji te vole, koji žele da ti ugode, koji bi izginuli samo ako će to značiti tračak svetlosti u tvom životu.

Iako je bilo dosta previranja u mojoj glavi po pitanju prepuštanja onome što smo stvarali, čini mi se da sam umirala svaki put kada sam rekla “da” nama, bez imalo očiglednih pokazatelja da možemo da opstanemo. Ništa nije moglo da me zaustavi da preletim okeane samo da me tvoje ruke drže i glas opušta. A pri svakoj takvoj odluci, nailazila sam na tebe hladnog, nespremnog da ljubav primiš, niti da je daš. Zarobljen u sopstvenoj negaciji života u kombinaciji sa mojim entuzijastičkim pristupom koji veruje da svi mogu da se promene, da napreduju, kreirali smo prasak suprotnosti koji nas je oboje koštao.

Udaljavala sam se kako bih bila načisto da li umišljam  da smo jedno za drugo, a u tim situacijama, tebe je privlačilo rešenje drugog tipa, koje je stvaralo još veći nevidiljivi zid među nama. Trošila sam sebe do potpunog bledila mog emotivnog tela. Od bogate enciklopedije emocija koje život stvaraju, u meni je ostao jedan providni list tuge i nezadovoljstva. Svaka druga kategorija, bez razmišljanja je bila iskidana u bolu našeg neslaganja. Verovala sam da su mi potrebne osnovne stvari – samo da mi dopustiš da te volim, ali te je moja ljubav podsećala na ono što ne možeš i razvlačila između onog gde si i gde bi želeo da budeš.

Voleo si da maštaš naglas i da moju stvarnost ulepšavaš na taj način, davajući mi nadu da želiš isto što i ja i da to možemo da realizujemo, ali je sve ostajalo samo u tvojim mislima, jer te je preduzimanje koraka bilo koje vrste isuviše frustriralo i činilo tvoj život težim nego što već jeste. Nisam htela da prihvatim komentare drugih da nismo jedno za drugo, jer je to svakako njihova projekcija, iako su te bolje znali od mene. Ja sam samo nezaustavljivi optimista koji veruje da će se stvari promeniti, čak i kada nagoveštaja za to nema.

Bolelo je svaki put kada bi prolazio pored mene, kao da me nema. Žudela sam za tvojim pogledom koji se vremenom menjao i sve se kraće zadržavao na meni. Kako su se emocije trošile, tako mi je delovalo da i ja nestajem zajedno sa njima, jer me tvoje ruke nisu pronalazile, čak i kada bi se posle dužeg perioda razvdajanja ponovo sreli. Zanimalo te je sve drugo i svi su drugi bili preči. Ja sam nekako uvek sve razumevala, opraštala i prihvatala. Sada razumem – gazila po sebi i gutala emotivne knedle, hraneći ideju da ne vredim ili da nisam dovoljno dobra.

Ništa mi nije bilo bitno. Samo da je tvoje zdravlje u redu i da nisi nervozan i besan. Dugo sam mislila da sam ja ta koja prouzrokuje tvoje agresivne reakcije, nerazumevajući da tvoja nemoć vrišti iz tebe i da jedini način da potvrdiš svoju vrednost jeste da sve druge oko sebe spustiš dole. Poverovala sam da moram da ti čitam sa lica da li je pravi trenutak da ti postavim pitanje ili treba da sačekam još x dana dok ti se sve u glavi ne složi. Sve drugo je imalo prioritet, a ja sam bila etiketirana kao brza, impulsivna i nestrpljiva, jer sam želela sve sa tobom, sada i odmah, za razliku od tebe koji si sve za nas video tamo i negde.

Nisam slušala svoje telo koje se razboljevalo pored tebe i uvodilo u agoniju hroničnog umora i stresom prouzrokovanog tremora. Kao rešenje ili nisam jela, ili sam jela previše. U fazama bi mi telo odbacivalo hranu, da bi već u sledećem trenutku bilo zatrpano, kako me emocije bespomoćnosti ne bi ugušile. Ništa mi tu nije bilo jasno. Ni ti, ni ja, ni naš odnos, a sve se ipak nastavljalo sa iskrivljenim uverenjem da se mi ipak volimo.

U momentima kada sam ostvarivala svoje najveće snove, nije te bilo da proslaviš sa mnom, već si mi plasirao svoje svakodnevne priče sa ulice koje su ti oduzimale svu snagu, te nisi imao sluha ni da me pitaš kako sam. Nije mi bilo bitno. Za mene je bilo dovoljno i samo to što si se javio (kada sam mislila da nećeš), kako bi dan proveden daleko od meni svega poznatog bio lakši.  Sve sam ja to sama rešavala, smatrajući da previše dramim i da budem zahvalna na onome što imam.

Toliko je bola generisano u ovom odnosu, da sam potpuno svesna da me je jedino Svetlost Univerzuma držala u životu i donosila pozitivne trenutke kako bih opstala. Toliko si puta rekao da dolaziš, pa se nisi pojavljivao. Toliko je planova bilo, ali se nisi odazvao. Iako sam uvek imala rešenje za sve, ti si uvek imao problem za svako rešenje. Kada se nisi javljao, objašnjavala sam to time da mi daješ slobodu i pravdala tvoje odsustvo iz mog života. Nisam htela ni da priznam sebi da si mi potreban, da te čujem, da pitaš da li sve imam što mi je potrebno, kako sam i kakav mi je bio dan. Verovala sam, da sam jaka i nezavisna i da mi takva pitanja nisu potrebna, iako sada glasno priznajem da si mi takav bio neophodan. Tvoje odsustvo si objašnjavao time što si se u razgovoru sa mnom svaki put suočavao sa svojim neuspehom, sa tim šta NISI uradio i da te je moj glas podsećao na bezvrednost koju si iskreirao u svojoj glavi.

Stalno si govorio da me želiš pored sebe, a ni jedna zemlja na svetu nije odgovarala tvojim potrebama. Ja sam mogla bilo gde sa tobom. Na bilo koji kraj sveta, samo da mi srce bude privijeno uz tvoje. Međutim, tvoja filozofska priroda odvela te je u istraživanja sveta u kojem želiš da se odrekneš svake forme identiteta, pa tako i pravnog, te sebi želiš da onemogućiš slobodu kretanja i upravo tu mogućnost našeg konačnog spajanja.

Nije mi bilo jasno toliko toga što činiš. Što imaš 3 miliona drugih prioriteta u odnosu na nas. Čudila sam se kako dozvoljavaš da te različite životne situacije toliko udalje od tebe i mene, da na svaki  moj pokušaj da ti se približim postaješ još nervozniji i odbojniji.

Poruke drugih ljudi ukazivale su na ovakav kraj, ali nisam htela to da vidim. Volela sam te i verovala. Uzaludno očigledno. Bilo je dovoljno samo da pomisliš da ti nešto treba ili da želiš i to je bilo tvoje. Trebalo mi je vremena da shvatim da ti nisam više devojka, nego osoba sa elementima majke i sluškinje/kućne pomoćnice. Iako, da sam prema tebi onakva kakva ti je majka bila, pitam se gde bi to odvelo.

Posle svih tih emotivnih rascepa, okeana suza i lomljave srca, sada konačno čujem da ništa više ne osećaš. Da bi voleo da si pun entuzijazma kao što nisi i da treba da pronađeš sebe. Ovo mi je najveći paradoks od svega, jer si upravo taj entuzijazam sam ubijao svime što si stigao, jer si ga razumeo kao hiperaktivnost koja te remeti i koju moraš kontrolisati, svojim mrakom koji bi ocrnio tebe i sve oko tebe.

I što sam ja više išla gore, molila anđele, tražila od Univerzuma, afirmisala i preduzimala korake, to si se ti više udaljavao. Nije mi žao ni za jednu situaciju kroz koju smo prošli, jer sam u svakoj davala više od svog maksimuma, verujuću u ljubav koju ti pružam. Šta je u tebi ostalo i šta dalje želiš u svom životu, tvoja je odgovornost.

Moja ljubav odavno preliva tvoju čašu, punu ogorčenosti životom. Sada je vreme da se pobrinem za sebe. Kažeš da ćeš se verovatno kajati nakon izvesnog vremena zbog ove odluke. Odgovaram ti da preuzmeš odgovornost i da veruješ u svoje odluke.

I posle toga, opet želiš da ti doniram svoju energiju, da se nakačiš i ponovo razgovaraš sa mnom, kupujući me rečima o ljubavi o kojoj ne znaš ništa osim da je crpiš i rasipaš. Bila sam tu. Na raspolaganju non stop. Ti si bio uvek nečim drugim sprečen ili u neraspoloženju da pričaš. Davala sam ti više nego što sam nekada mogla, uprkos svim drugim stvarima koje su se nizale u mom životu. Kod tebe si jedino ti centar svega, tvoje misli kojima sam sebe razaraš, a onda mene zoveš da bi se regenerisao.

Hvala lepo, ali ne, hvala!

I nema veze koliko je prošlo i šta sam sve sa tobom iskusila, koliko sam se na tvoj glas topila i u tvojim rukama osećala bezbrižnom… Sada to sve otpuštam sa zahvalnošću za naučene lekcije. Osećam i dalje bes i povređenost, malo prema tebi, više prema sebi, jer sam sebi dopuštala da u omađijanom stanju pristanem da kap tvoje ljubavi, samo da bi mi ti na kraju svega rekao da ti nešto ne možeš. Od čega si se samo umorio da mi je znati?

Molim sada Arhanđela Mihajla da preseče sve disfunkcionalne i strahom zasnovane energetske niti između nas u svim nivoima postojanja i verovanja i da nas zauvek razveže svih datih obećanja, svih proživljenih emocionalnih iskustava koji nam više ne služe; da nas uz pomoć energetskog vakuma pročisti od svih toksina koji su nastali kao rezultat ove veze i svog iskustva koje smo kreirali. Neka nas zelena svetlost arhanđela Rafaela isceli u potpunosti i naše povređeno srce regeneriše, obnovi  i podmladi i otvori za novu, divnu, bezuslovnu ljubav koja nam pripada.

Hvala ti na ovako moćnoj lekciji o ličnoj vrednosti. Ovaj talas koji se ponovio nije me potopio. Ojačao me je i jasno iskristalisao šta zaista želim i šta zaslužujem. Otpuštam te i želim sve najlepše u životu!

Pozdravljam te rečima ove pesme: Your love is life-changing.

 

il_fullxfull.74669151