Maske kojom se predstavljaš. Svesno ili nesvesno. Nije da mi je to napor ili cilj po svaku cenu, ali mi je nekako prijatnije kada sam u kontaktu sa onim što jesi u celini, a ne samo sa onim segmentom koji mi se u našem odnosu nameće (tvojim isticanjem upravo tog dela ili mojom selektivnom pažnjom).

Nedavno sam u premoru fizičkom tela, a u potrebi za laganim filmskim štivom pogledala film za koji tek sada vidim kako je povezan sa porukom koja me ovih dana iz više različitih uglova podseća: “Ne sudi drugima dok nisi hodao u njihovim cipelama” ili već koja god varijanta ove iste misli. Naravno, ovde se ne promoviše da je nakon toga osuđivanje opravdano, već samo podstiče svest o tome, da iza onog što vam je prezentovano postoji mnogo više…

Svako od nas ima neku priču. Svako od nas nešto krije o sebi. Makar samo nesvesno. Svi imaju manje ili više izraženu potrebu da budu prihvaćeni. I ti isti svi, su na različite načine naučili da se ponašaju kako bi bili odobreni od strane drugih koji su nedosledna pravila igre života i postavili in a first place.

Moj je izbor da gledam u moguće. Taj me optimizam povremeno košta razočarenja, jer u drugima uočavam potencijal koji oni sami ne(žele da) vide. Više puta se ovo dogodilo. I verovatno će opet. Neko bi rekao da nisam naučila lekciju. Ali ja i dalje biram da verujem u dobro. Da razumem da se u osnovi svakog ponašanja nalazi dobra namera (makar samo ličnim interesom vođena, jer nikako drugačije nisu naučili). Nema to veze. Ja dajem sebe. I ne zato što se davanjem nadam da će mi se vratiti, već zato što volim osećaj poverenja u Uzvišenu Silu koja sve uređuje i koja obogaćuje moj život pričama drugih ljudi.

U nečijim očima i ja sam verovatno ispod sante leda i nikako da izrazim potencijal koji oni u meni vide… Čudesno je to u životu.

Posmatram dalje… dok razgovaram sa jednom osobom, koja organizuje jedan važan događaj, počinjem da primećujem tenziju kod nje, neku čudnu narav koja miriše na neprijatno iskustvo. Pomišljam, šta li se njoj dogodilo kada nije napravila razliku između svoje uloge dok je u formalnom razgovoru i onoga što je očigledno opterećuje.. U nekom momentu, kako je razgovor odmicao, čujem da se neko meša u vezu, ona objašnjava da je na telefonu, a meni pri tome dodaje da su joj ruke u punjenim paprikama… Padaju mi, sve do tog momenta neosvešćene projekcije u zaborav i vidim ponovo čoveka. Ne vidim više samo neku organizatorku, već se priči dodaje ključni elemenat ljudskosti. I lepo mi je zbog toga. Hoću da sam u ovakvom razumevanju stvarnosti uvek.

Ovakav doživljaj stvarnosti me je oduvek privlačio, a mislim da je bio još jače izražen posle gledanja još jednog filma, Čudesna sudbina Amelije Pulen. To treba pogledati. I doživeti. Možda će vam biti jasno kako sam i zašto povezala to sa ovim događajem i sa ovima koji slede, a možda i neće. Nije mnogo važno.

Sledeća priča je o osobi koja se predstavlja u svom mačo fazonu, jer valjda je tako navikla. To je čini mi se, kao po običaju, jaka odbrana koja nije ni prepoznata, ali očigledno služi svrsi. Sve šljašti pod reflektorima i sve je nekako drugačije sa nekoliko slojeva šminke na licu. Razvlači se osmeh preko lica koje govori potpuno drugačije od izgovorenih reči. Čemu ta površnost? Ko te je povredio? Znam da ti je lakše da ostaneš na užasno poznatoj površini koja ti daje iluzornu kontrolu situacije, ali to me zaista ne zanima. Vidim tvoje srce. Vidim ljubav koju želiš. Osetim je u dodiru ruke, ali je tvoja maska za tebe važnija. Svejedno. Ja biram da sam ono što jesam i da komuniciram sa onim delom tebe koji je u stanju da iskusi čistu ljubav. Ostalo prepuštam blještavoj svetlosti, ali ne onoj pod kojom si svaki dan, već uzvišenoj, nebeskoj, da očisti i Pravog Tebe oslobodi.

Nadam se da čitate i dalje.. priče su se zaređale i važno mi je da ih sve sklopim, presložim i u miru sa sobom otpustim Univerzumu. Hvala što prepoznajete svoju sposobnost da gledate u mogućnost umesto u problem.

I javlja mi se osoba koja nalazi moje snimke i smatra ih inspirativnim. U najrazličitijim pokušajima spoznaje sebe, na 5 decenija dugoj životnoj stazi, tragajući za rešenjima, samo su se problemi registrovali. Izuzetne analitičke sposobnosti, jedna linija na licu između obrva, od kombinacije zabrinutog i ozbiljnog pristupa, otkriva meni sasvim drugačiju suštinu. Ja vidim sjaj u tim očima koji je usled često ponavljanih nekorisnih uverenja prestao da zrači. Ja vidim osmeh na licu koji se javlja u nekom momentu budućnosti koji otkriva rečenicu : “Kako se ja toga nisam setio” ili “Što mi to neko ranije nije rekao?”. Dok on sebe analizira u svetlu šta i gde je pošlo naopako, ja držim putokaz i spremno dočekujem njegov dolazak. Vidim da je moguće. Čak je i lako. Realno. Ostvarivo. “Koliko će dugo da traje?” Recimo ovako.

1. U mračnoj ste sobi. Baterijska lampa vam je u ruci. Ne znate da je koristite. Ne znate ni čemu služi.

2. U mračnoj ste sobi. Ne vidi se ništa. U ruci vam je lampa. Znate čemu služi. Ne znate kako se upotrebljava.

3. U mračnoj ste sobi. Potpuni je mrak. U ruci vam je lampa. Znate čemu služi. Uključujete je. Usmerena je ka podu.

4. U mračnoj ste sobi. Lampa vam je u ruci. Osvetljen je krug na podu ispred vas. Nervira vas jer ne vidite ništa osim tog kruga.

5. U mračnoj ste sobi. Držite lampu svojom rukom. Sasvim slučajno, ničim izazvano, lampa vam ispada iz ruku i osvetljava pod drugim uglom celu sobu.

E toliko dugo će da traje. Koliko vam je potrebno da okrenete lampu (svoju pažnju) u pravcu onoga što želite da vidite.

I poslednji, možda najjači utisak. Kad već nismo na Tajlandu, neka bude Tajland kod nas. Predivan enterijer. Tajlanđanka pozdravlja i pokazuje mi kuda da idem da se spremim za masažu. Izgleda mladoliko. Pozdravlja me na Thai-engleskom i uvodi u rajski uređen prostor. Dok sam u iščekivanju prijatnog pritiska na telu, misli me nose na mesta po Tajlandu gde su zaista fantastične, regenerišuće i potpuno očaravajuće masaže. Dovoljno je toplo da mogu da se prebacim na ne tako davno posećenu plažu i na potpuno prepuštanje tela osobi koju prvi put vidim i o kojoj ne znam ništa. Uz zvuke relaksirajuće muzike, prošlo je sigurno već 90 minuta. Obišla sam u mislima sve peščane plaže i postala plavo prostranstvo koje se sa nebom u nekom beskraju spaja. Zamolila sam je da ugasi klimu, nakon čega sam ponosno izjavila “Hvala” na mom stručnom srpsko-thai jeziku. Posle te reči, ona je od jednom sa osmehom na licu postala mila Tajlanđanka koja ima sina od 28 godina, koji će uskoro završiti fakultet, iz Bangkoka je. Lepo joj je u Beogradu, ali ne voli sneg i kišu. U Bangkoku nosi kišobran da bi se zaštitila od sunca i ljudi misle da je luda zbog toga. Ona se na to samo smeje. Radila je i u Turskoj. Smatra da su žene iz Srbije i Rusije posebno zgodne. Ima dve sestre. Jedna 31 godinu i udata je. Druga sestra ima 34 godine i zaposlena je u velikoj kompaniji. Nju muškarci ne interesuju. Otkriva mi i da je pomislila da sam sigurno bila na Tajlandu čim sam se opredelila za dvosatnu masažu. “She been to Thailand. She know good massage.” Ulepšala mi je veče. Ne samo obnavljajućom masažom, već pre svega otvaranjem vrata ka dimenziji onoga što jeste.

woman-happy-sad-torn

 

Svi mi imamo priču.

Usudite se da pogledate iza maske.