Nema te. Ne postojiš. Ti, koji misliš za sebe da jesi, od čega si sačinjen? Kome pripadaju misli sa kojima se identifikuješ? Ko priča kada ti pričaš? Registruj! Primeti misli koje tebi kao identitetu najviše privlače pažnju. Osvesti šta veruješ da jesi, šta veruješ da nisi, šta smatraš da mora i šta ti u celoj životnoj šemi pravi problem.

Da li shvataš da problemom nazivaš rezultat poređenja svoje zamišljene ideje o svetu sa onim što je registrovano? Razumeš li da ti NISI ono što osećaš, koliko god dugo da si verovao u kompasnu funkciju samih emocija? Da li možeš da uočiš da misli koje napajaš svojom energijom, ožive kao emocije, koje onda iskusiš u fizičkom telu za koje veruješ da jesi, te ih potom koristiš kao svoj putokaz? Primećuješ li da samo juriš za idejama, za koje veruješ da su bogom dane da te usreće do kraja života, gubeći iz vida da TAJ koji je uznemiren trenutnim, naizgled nezadovoljavajućim, nikada ne može biti trajno zadovoljen?! Nemoj samo da prelećeš ove reči. Zastani. Svako slovo ovde je visoko kalorično i može proizvesti neželjene efekte u telu, koji su samo rezultat misaone čorbe koju svakodnevno podgrevaš.

U kojoj se kategoriji prepoznaješ? Onoj što okrivljuje druge za svoje “nedostatke” ne uviđajući da su apsolutno sve životne okolnosti božanski blagoslovi, čak i bolesti, smrti i bol svake vrste? Možda si korak “iznad” svega toga pa sada novi život iz tebe izranja, koji kao da ti je dao do sada neviđenu snagu i ličnu moć da TI kreiraš svoj život? Da li si tu? Svakodnevno verujući da moraš sebi da dižeš vibraciju mantranjem, tapkanjem, skakanjem ili zamišljanjem poželjnog scenarija, dok ti u pozadini nezaustavljivo zavija glas koji te evaluira i jasno daje do znanja, da ta afirmacija nije dovoljno dobra, te da izostanak manifestacije (te scene koju ti želiš, jer veruješ da je zaslužuješ sada i odmah i ne samo da je zaslužuješ nego da je TI i stvaraš) samo govori o tome da nisi usklađen?

Da li još uvek juriš za novim stimulacijama za telesno nadahnuće, za nova uzbuđenja, za potpunu slobodu kako je TI zamišljaš? Ne vidiš li da upravo ta “sloboda” koju toliko priželjkuješ, privačiš ili kako god, čini najveći mentalni zatvor na koji si sebe nesvesno osudio? Da li se tvoj ego za koji misliš da ti je neprijatelj presvlači nekoliko puta dnevno, menjajući kostime iz ultra moćnog, do potpuno skrhanog? Nisi li već potrošio dovoljno energije za napajanje cele planete, pokušavajući da upravljaš svojim životom, pa nije uspelo? Ili si ipak sebe ubedio, da možda “nisi još uvek tamo, ali bar radiš na tome”?

Gde si? Svestan li si da jedina stvar koja ti stoji na putu, jesi zapravo TI i svi ti suludi, hedonistički zahtevi i emotivna zaslepljenost kroz koju veruješ da život treba da je ispunjen samo za tebe lepim stvarima?

Zar ti promiče činjenica da pored onih koji u stezniku  žrtvene uloge hodaju ovom planetom, u potpunom suženju svesti, postoje i drugi, sa svojim listama želja, koji jednako tako misle da su broj 1, na spisku kosmičke kuhinje?

Možda si se od svog tog napora, ali i adrenalinske iscrpljenosti svakodnevnog kreiranja, konačno umorio, pa u jednom trenu, koji je za ego delovao kao potez očajnika, konačno zamolio (bez proveravanja vibracije na kojoj si) Uzvišenu Silu za pomoć? Da li si se usudio da Onome koji te drži u životu konačno prepustiš kormilo, bez opiranja?

Da li si najzad prepoznao da si jedno obično zrnce u kosmosu svega što jeste i da si za Univerzum jednako (ne)bitan koliko i jedan komarac?

Možeš li da lociraš sebe u “koordinatnom sistemu” samokreiranog ludila koji zoveš stvaranje života po tvojoj meri?

Koliko si samo puta sebe ubedio da je važna motivacija, pozitivno razmišljanje i istrajnost da bi život tekao sa lakoćom? Koje si sve priče ispričao sebi? Prepoznaj, da Svesnost koja sve to registruje ne mari. Baš kao ni svi ti ljudi do čijeg mišljenja ti je stalo (iako to ne priznaješ). Shvataš li da to što nazivaš preprekama i izazovima u životu, jesu najbolji delovi životne igre? Da u tebi, koji izranjaš iz utrobe sveta, stoji sve što ti je potrebno? Da je činjenica da ti “privlačiš” nešto u svoj život, ravna konstataciji da vazduh privlači kiseonik u svoje iskustvo?

Iz istog ste Izvora. Ti i to što ti misliš da ti je potrebno da bi te usrećilo. Shvataš li da jurnjava za spoljašnjim objektom koji će smiriti umom kreiranu uznemirenost, zapravo doživotna pretplata na ni malo zanimljivu igru izgubljenosti u lavirintu, koji si ti napravo, samo da bi se sada pitao kako da iz njega izađeš ili još gore kako si tu uopšte dospeo?

Koga je briga za ova pitanja? Ko se uopšte upustio da dođe do ovog reda? Ko može da registruje ovo o čemu pričam?

Možeš li samo da prisustvuješ onome što jeste, ČAK iako je telo uzbuđeno, napeto, u bolu, pod pritiskom, uprkos tome što teško dišeš ili što srce ubrzano lupa? Da li razumeš da je ta sloboda i sreća koju tražiš već tu, ispod slojeva nezadovoljstva koje si navukao na sebe? Da li si spreman da otpustiš ideju da je telo indikator bilo čega? Možeš li da ne reaguješ na emociju ako se javi ili još bolje da se ne pitaš: “Šta ona za mene znači”?

Kakav bi to život bio, kada bi sve bilo bez ikakvog posebnog značenja? Prepoznaješ li da je svako iskustvo samo tvoja interpretacija, toliko nestabilna da te pri svakoj identifikaciji sa istom, dovodi u šizofreno stanje?

Registrovana je neka bolest fizičkog tela koje koristiš? Pa šta sad? Tretiraj telo onim što mu je potrebno – ne kreiraj dramu! Shvati, za Univerzum je svejedno. Parališeš sebe strahom, jer si konačno odustao od pritiska društva, ali sada sam sebe pritiskaš da iskreiraš novu projekciju koja će zadovoljiti privremeno tvoj ego trip, samo da bi uživao na rolelkosteru emocija koje se u tebi rađaju?

Nije li postalo zamorno? Zar nije vreme da pažnju dobije ono jedino stalno prisutno? Koliko ti je još vremena potrebno da tražiš naočare kako bi bolje video, samo da bi shvatio da su ti već na glavi i da si sve umislio?

Veruješ da ćeš nešto izgubiti ili da ćeš opet postati žrvta ako se posle toliko manifestovanja “samo” prepustiš?

Dosta više. Tvoja priroda koja samo jeste, potpuno čista i nezagađena idejama o svetu je zaklonjena jednom dominantnom mišlju, koja se nekontrolisano grana u svim pravcima. Jedna misao sa dva lica: nisam dovoljno dobar ili isuviše sam dobar za ovo.

Celog života tražiš ono što je tu. I svuda gledaš, ne shvatajući da si TI ono što traži(š), a da se dodeljene uloge igraju sa ili bez tvog dopuštanja.

Stani malo. Samo za sekund ne gradi ništa novo, ne juri za svakom novom projekcijom koja tako puno obećava, jer znaš sada već da je ona samo iluzija izvora vode u izmišljenoj pustinji, gde veruješ da jesi.

Sve je savršeno bez obzira na tvoje osude i očekivanja. Budi u toj večnosti sklada i harmonije, ali ne zato što to tvom umu ili telu donosi spokoj i mir, već zato što je to tvoj dom i jedina istina.

Možda ti je sve ovo mnogo i možda ne želiš da dovedeš u pitanje. To je sve u redu. Zato nam je poklonjena iluzija izbora. Kao što već rekoh na jednom mestu: “Svi putevi u vašem životu, su podešeni za vaše buđenje. Samo je pitanje, koliko vi vremena imate? Univerzumu je svejedno, da li ćete spoznati sebe SADA ili za milion inkarnacija od danas.”

Bez ikakve namere, želje ili projekcije, gustirajte svaku reč i budite prisutni u svom životu. Niste iluzija kojoj ste dali prevelik značaj kreatora. Ali, nije svako spreman to da prihvati.

U miru sa vama u spoznaji.

be