Dragi moji, toliko se radujem što ovaj vikend imam fantastičnu priliku da se edukujem kod Reid Tracy i Cheryl Richardson u Bostonu na događaju: Become a Mover and Shaker!

Reid je CEO Hay House -a, a knjige od Šeril ste sigurno čitali (“Možete stvoriti izuzetan život” – zajedno sa Lujzom pisala, zatim “Umetnost izuzetne brige o sebi”).

Verujem u lični rast i razvoj! Za sve je moguće da se promene, kada na tome svesno rade i ulažu u sebe.

Moje detinjstvo, a i godine tokom studija ne razlikuju se mnogo od ovog što danas živim. Uvek me je više privlačilo da sedim u svojoj sobi, da pišem dnevnike, da čitam knjige dok ispijam čaj od hibiskusa i grickam petit keks. Volela sam da se zavalim u veliku bakinu crvenu fotelju koju sam kasnije selila iz Zrenjanina za Novi Sad, na krovu Fiće koji smo pozajmili od neke baba tetke, kojeg je vetar zanosio dok smo išli veoma lošim putem, sa mnogo rupa na njemu, da bih tokom studija u njoj upijala nova znanja.

Imali smo beskonačno mnogo knjiga, a ja sam stalno tome dodavala. Kada nisam imala novca da kupujem nove, išla bih u gradsku biblioteku u Zrenjaninu, sedela tamo i čitala. Uvek sam volela da pišem one dodatne zadatke u školi, nije bilo bitno o čemu, dokle god se nešto novo uči. Kroz ruke su mi prolazile i nove, ali i one stare knjige – kupusare, koje su poprimile braon boju i neku masnoću na svakom pojedinačnom listu, od svih radoznalih prstića koji su je razgledali. Sećam se kada sam jednom iz hemije kod profesora Minje pisala tako jedan dodatni sastav, a literatura koju sam izučava je bila na hrvatskom jeziku. Ponosno sam se javila da prezentujem pred celim razredom moja nova otkrića. Profesor me je prekinuo u jednom momentu i pitao: “Da li ti znaš šta znači reč “razina”?” Pojma nisam imala… Važno da sam ja naučila da prezentujem. (Razina = Nivo, a spomenula sam je milion puta)

———————————————————–

Nije mnogo drugačije bilo ni na fakultetu. U okviru studentskog kampusa, svi koji studirate u Novom Sadu, znate da imaj onaj kružni tok, na kojem se prodaju polovne knjige, stripovi i raznorazni štampani materijal. Odmah pored je bila neka sendvičara i kafić, a i Mašinac nije daleko. Čim bih dobila studentski kredit (neka dodatna lova zbog visokog proseka), odmah bih gotovo sve pare potrošila na novu/staru literaturu, a ostatak bi dobile prodavnice zdrave hrane, gde sam kupovala svo moguće koštunjavo voće, ječmeni slad, čajeve i koješta drugo.

Danas, gomilam i knjige i karte, a i dalje volim da sam u nekoj maloj sobi, dokle god imam privatnost da čitam i da gledam savršeno uređene naslovnice i da upijam sadržaje poistovećujući se sa autorima. Pišem i dalje dnevnik, ali ne toliko redovno kao nekad.

—————————————————

Spomenula bih ovde i Tamaru – devojku koju sam upoznala u srednjoj školi u prvom razredu. Neki su mislili da sam ja ona. Navodno samo bile sličnog izgleda. Kada je ušla u razred i sela sa mnom u klupu, videla sam da nas spaja kratka crna kosa, pege na licu i obrazi koji su kao dve naduvene loptice kada se nasmejemo.

Ona mi dolazi u sećanje, jer sam od nje naučila hebrejska slova. Dakle ne jezik, već samo kako da pišem srpske reči koristeći hebrejska slova. Prvi izraz koji sam naučila je volim te: ani ohevet otcha. Pisala sam dnevnik svakog Božijeg dana, hebresjkim slovima, s desna na levo jednako brzo kao i na srpskom.

Ona se preselila brzo i viđale smo se preko letnjeg raspusta.

Mnogo je volim i radujem se svaki put kad se setim kako sam na određeni način odrasla uz nju. Istih smo godina, ali je ona uvek bila opuštenija u društvu. Ja čini mi se, uvek nekako smotana, previše ozbiljna. Ona sada živi u Novom Sadu, sa divnom ćerkicom, čini mi se da drži edukacije iz REIKI-a.

—————————————————–

Dok sam studirala, druga važna konekcija mi je bila Sonja. Sonju znate. Ili ne. Želela je te 2003. godine da upiše FON u BG. Ona je devojka sa kojom sam znala napamet sve epizode S&C. Fotkale smo svaki izlazak, jer je bilo takvih da se ujutru nismo uvek sećale ko je šta i gde radio. Ložili su nas Abrahamovi na početku studija, kao ništa. Pričale smo uvek o vezama, o manifestacijama i želele da živimo naš Menhetn, sa stilom.

Ona pronalazi spajalice na ulicama, a ja karte. To je tako od tih studentskh dana. Sve smo razumele jedna kod druge i mislim da se nikada nismo osuđivale. Po principu, I don’t judge you. Not my style. Znale smo da ako se danas jedna valja u mulju, sutra to može biti ova druga i pomagale smo se sa nekom neverovatnom količinom razumevanja.

Sećam se jednog izlaska sa njom u NS. Obe smo videle zvezdu padalicu tu noć i ludo se provele. Ustupila sam joj moj stan, a ja noć provela na drugom mestu. Ujutru sam joj donela Milka čokoladu, kao da se iskupim i zatekla sam je sa konjuktivitisom. Već sutra, zapatila sam istu muku u sred pisanja seminarskih radova. Brata sam zamolila da mi otkuca već rukom napisan materijal, ali je odbio smatrajući verovatno da mi čini uslugu. Otečenih kapaka i crvenih očiju, kucala sam sa fontom 16 pokušavajući da obavim taj zadatak. Ubrzo su svi i kod Sonje i kod mene u kući preležali isto. E da. Položila sam taj ispit. Bio je to predmet Statistika.

———————————-

Sonja je ipak umesto FONA, završila Filozofiju i neko vreme nakon toga otvorila stranicu na FB: Accessories by Sonja koja je mene inspirisala da otvorim stranicu Pozitivna psihologija. Sonja je meni poslala neke audio formate od Doreen Virtue pre 3 godine čini mi se. Nisam znala za tu ženu. Slušala sam kako se moli anđelima da preseku toksične niti nastale u emotivnim odnosima. Znala sam da mi je to potrebno, jer sam redovno ulazila u veze sa momcima koje sam spašavala, pomagala u nedogled, završavala fakultete sa njima, nalazila im poslove, finansirala i tako redom, samo da bih se na kraju osećala iscrpljeno.

Sonja je jako bitna u ovoj priči. Slušala sam u beskraj te molitve, meditacije, sve što je ta žena (Doreen Virtue) snimila. 2014. godine sam bila u velikom slomu. Živela sam u Nemačkoj svega nekoliko meseci, ali je tih poslednjih par nedelja postalo nepodnošljivo. Plakala sam svakog dana, a na svojoj stranici redovno afirmisala, počev od jutarnjih 7.30h afirmacija pa tako tokom celog dana.

Tražila sam odgovore po internetu, radila sve što sam  znala. Vozala se po beskrajno divnoj prirodi zapadne Nemačke, pokušavala da razbistrim misli, a jedino što sam želela jeste da nekako nestanem sa ove planete. Čudesno je to kad vam roditelj ode u drugu stvarnost, kao što je to meni 2012. godine, pa onda još nekoliko njih iz familije, kako promenite perspektivu. Ne uzimate više stvari zdravo za gotovo. Majka mi je bila u Beogradu i podržavala je moj povratak, a ja sam se dugo premišljala, verujući da treba da se izborim sa sobom i da ostanem u Nemačkoj.

Puštala sam sebi na Youtube-u mantre, radila yogu, meditirala i po 45 minuta ležeći na podu, na leđima, raširenih ruku, slušala  Gayatri Mantru u izvođenju Deva Premal. Verujem duboko da nas to povezuje sa Izvorom svega što jeste.

Tada mi je u video snimcima iskočio Muđijev snimak o strahu. Znala sam za njega i ranije, ali TADA sam ga Čula. TADA sam bila spremna. Tada sam upijala višečasovne Satsange i shvatila… Moram da idem da vidim ovog čoveka.

—————————————————-

Vratila sam se za Srbiju i preko nekoliko zemalja i putešestvija, konačno stigla u London, gde se održavao Satsang.

Par dana pre toga, u obilasku Londona, nisam tragala za znamenitostima, niti muzejima, jer me to stvarno nije nikada zanimalo. Možda zbog one istorije iz osnovne škole, pojma nemam.

Knjižara u koju sam ušla se nalazi na Trafalgal trgu, zove se Waterstones i beskrajno je divna. Pratite kako se duša izražava na isti način, čak i posle 20 godina. Iste želje. Knjige. Odeljenje: Popularna psihologija. Hay House izdanja. Karte. Doreen Virtue. Kupujem dva špila. Jedan koji je danas preveden kod nas (poruke anđela) i drugi špil Arhanđela Mihajla. Radost kakvu vam ne mogu preneti. Bilo je to prohladno novembarsko popodne, te sam odjurila u prvi, božićnim motivima ukrašen Starbucks, na srednju šolju Chai Tea Latte-a.

Bila je gužva i delila sam sto sa nekim bračnim parom, koji očigledno nije bio iz Londona. Muž je pomalo i zadremao, dok je žena ispijala svoju kafu. Ja sam uzbuđeno izvadila karte, čitala uputstvo kako se radi sa kartama i rešila da me uopšte nikakav blam neće sprečiti da sad pogledam šta mi anđeli poručuju.

Napravila sam prostor na mojoj trećini stola i krenula da otvaram.

Po pravilu nekako izvlačim 3 karte. Dve se uopšte ne sećam koje su bile, jer je ta JEDNA bila presudna. Ta jedna je bila anđeo Sonja (Sonya)! Da stvar bude još značajnija, ona donosi poruke od voljenih duša koje su prešle u nefizičku stvarnost (u mom slučaju od tate). “Srećan sam, u miru i volim te puno. Molim te ne brini za mene.” Suze su krenule da liju niz moje lice i znala sam da sam otvorila neko novo veliko poglavlje u svom životu.

———————————————————

Znala sam da je to blago koje treba da podelim sa drugima. Osećala sam olakšanje da mogu da dobijem takve poruke i smernice. Želela sam da isto učinim i za druge.

Narednih godinu dana sam samo sa ta dva špila radila, otvarajući ih, ako ni za koga drugog, za sebe, po dva puta dnevno.

Poželela sam da upoznam Doreen i da se dodatno edukujem. Oktobra 2015. u Kaliforniji je bio seminar za rad sa anđelima i konačno sam stigla i tamo. Sama. Pa, sigurno vođena podrškom Života. Od tada sam obišla puno seminara, proširila kolekciju karata i pomogla hiljadama ljudi da nastave dalje, da pronađu svoje odgovore i da ostvare svoje želje.

———————————————–

I evo smo danas ovde.

Novembar 2016. U mislima su mi svi koraci koji su doveli do ovog trenutka. Sva poznanstva, sve smernice, svi nagoveštaji koje sam pratila. I dalje sam u maloj sobici iz koje vam sada ovo pišem. Slušam pomenutu mantru i osećam duboku zahvalnost za svakog od vas koji ovo pročita, koji pronađe neki smisao u svom životu nakon ovog teksta i za svakog od vas ko se ohrabri da ide stazom kojom još niko nije išao u njihovom okruženju.

Oko mene nisu ljudi iz mog detinjstva. Uglavnom su me ismevali, jer sam im bila čudna. Nosila sam u većini bratovu garderobu i ortopedske cipele, jer znate već da su lavovima kičma i koštani sistem slaba tačka. Na rođendane (kad sam bila u prilici da ih organizujem) mi je retko ko dolazio, jer je bio u avgustu, tako da su uglavnom bili na odmorima, ili kad bi došli nisu mi donosili poklone. Bila je jednom situacija da je 5 devojčica došlo sa ružom koju su ubrali u našoj bašti, koju je moja voljena baka održavala. Možda neka od njih i čita ovo danas. Znam da su zatražile moje “prijateljstvo” na FB kad sam se pojavila u nekoliko televizijskih emisija, uključujući i projekat “Moje novo ja.” Smešno.

————————————————-

Mnogo sam rođendana preplakala i mislila da sa mnom nešto nije u redu.

Nisu oko mene ni ljudi iz srednje škole. Profesor srpskog jezika je mislio da ga lažem da sam pročitala knjige, samo zato što me je trema uvek savladavala i bio me je strah od njega. Nazivao me je raznim imenima i nije mislio da mogu da sročim dve rečenice.

Čujem da mi se kuma udala, ali pošto je bilo na brzinu, ja nisam bila pozvana. A ja sam ionako stalno negde po svetu, teško me je uhvatiti.

——————————————————————

Nema ni ljudi sa fakulteta. 2006. godine kada sam, da budem iskrena – nametala svuda učenja o afirmacijama, zakonu privlačenja, NLP-u… postala sam im previše “pozitivna” da bismo bili u društvu.

——————————————————————

Sa ljudima sa master studija nisam često u kontaktu, ali mi je drago da se ta prva postavka nas mladih koji smo nosili mnoge aktivnosti profesora konačno ohrabrila i sada živi svoje živote van tog faksa (FPPS – NS).

——————————————————————

Upisala sam doktorske studije u Beogradu, 2011. gde sam kao psiholog manje bila prihvaćena osim kod jedne profesorice koja mi je rekla da i danas prati moju stranicu. Profesorka koja je slabovida, a ipak vidi više i dalje od mnogih na tom faksu. U pitanju je FASPER. Došla sam gotovo do kraja pre nekoliko godina, kada me je grupa profesora oborila na ispitu. To je bio prvi ispit u životu koji sam pala. Malo je reći da je bilo neopravdano. Otpustila sam ideju da budem doktor ovih nauka, pod tim uslovima i sa takvim tretmanom.

Osećam se kompletno po pitanju toga.

Radije ću da usrećujem ljude makar to bilo postavljanjem postova na Fejsbuku “koji svaki osvnovnoškolac danas može da radi” umesto da prepisujem, kopiram i šta sve ne od drugih naučnika, istraživača i da mislim da sam neko i nešto, jer sam izdala knjigu (koja nije ništa drugo nego skup svih seminarskih radova studenata – što se radi na FPPS).

——————————————————–

Danas sam tu. U svom još uvek nenameštenom krevetu. Sa upravo onim ljudima koji me prihvataju ovakvu kakva jesam. Koji mogu da prepoznaju da ovo što radim ima smisla, koji me podržavaju. Nekad je to samo jedna osoba. Kao što je juče to bila Dragana – moj mir, moja sreća, moja harmonija. Nekad je to majka, koja na svoj način pokušava da učini mene i brata srećnim i ima neku za mene neshvatljivu brigu i ljubav. Hvala joj na tome.

Ulazim u dan, sa ovim neplaniranim tekstom koji je isplivao iz mene, sa ovim osvrtom na to gde sam bila i gde sada idem.

E da, Sonja danas ima i sjajan blog koji vam toplo preporučujem (sofiamovens.com). U međuvremenu se udala i postala keva – što je totalno čudno. Sin joj se zove Naum, a upravo je to ime koje se meni pojavilo kada sam par meseci pre nego što se porodila (ne znajući da li su odabrali ime i koje) pitala za ime anđela koji su trenutno sa mnom. Eto. Povezanosti.

————————————————–

Verujte u svoje snove lepi moji! Radite na tome. Stvarajte i ne odustajte nikada!

Mnogo toga ovde nije spomenuto, ali je za potrebe ovog trenutka sve savršeno isprepletano. Htela sam i fotkice da vam stavljam, ali to ću možda dopuniti drugom prilikom.

————————————————

Hvala vam što ste odvojlii vreme da pročitate moj primer.

Neka vam služi za najbolje dobro.

Biljana Bedričić

2