Koji uopšte dokaz za tvoje ili moje postojanje imam na raspolaganju? Ne mogu se oslanjati na čula, jer daju nestabilnu sliku stvarnosti, koja me jednog trenutka podiže u oblake sopstvene mašte, u kojoj sijam u okruženju zvezda gde me smeštaš, samo da bih nakon svitanja bila u potpuno novoj realnosti, gde ni tebe, a ni mene nema.

Pričam o tebi, kao da ništa drugo ne postoji. Mislim na tebe, kao da si jedina misao u Univerzumu. Osećam samo tebe, kao da nikad ništa drugo nisam osetila. Svako iskustvo kroz tebe gledam i samo mi odstupanja od onog što ti jesi, iskaču kao nepoželjne slike, koje me potom nesvesno vraćaju onome što mi je blisko, što me nikada nije napustilo, što je bilo u meni i pre tebe, ali se sa tobom probudilo.

Prolaze nam godine ovog iluzornog i opijajućeg stanja u kojem, na trenutke verujem da živim u nekom paralelnom svetu, u kojem ničeg osim nas nema, u kojem ni naš oblik postojanja kao takav, nema posebnu ulogu, jer se pod tvojim dlanovima i inače rastapam. Kako da znam da postojiš? Da nisi izraz izmišljotine uma? Da si stvarno takav kakav jesi kada si sa mnom? Vidiš, ovih se pitanja tek naknadno setim. Obično kada mi te, više sile istrgnu iz naručja i odvedu u neki drugi svet, u kojem mene nema.

U svemu ovom toliko nepostojanom, svaki delić tebe je najstvarnije iskustvo koje sam ikada proživela. Verujem, da bi spoljnom posmatraču izgledali kao, crna statična slika, bleda i totalno nebitna, sve dok se ne desi čarolija ove iluzije u kojoj te moje Biće učita bez lozinke i tada oživimo u šarenilu boja i mirisa, koji se šire na celu vasionu. Toliko je sve to živo, neuhvatljivo i promenljivo. Primetim kod sebe kako insistiram i dajem nalog mojoj podsvesti da te trajno zabeleži na nivou mog uma, kako bih u svakom trenutku mogla da te prizovem u sećanje i uživam kao da si i dalje pored mene. Shvatam potom besmislenost uloženog napora, jer si utisnut u mojoj duši, koja te potom kreira i bez moje želje, čak i u tebi najmanje sličnim situacijama.

Kako je moguće da skup čestica koje tebe čine, toliko odgovaraju svemu onom što je sastavni deo mog Bića? Kako to da si baš ti, takav kakav jesi, odgovor na moja traženja? I kako to, da pored svega navedenog, ja i dalje ne znam da li ti zaista postojiš ili ne?

Telo te pamti ili svaki put iznova stvara. Misli iznova pokreću nezaustavljivu lavinu emocija koje u prah pretvaraju sve ono što ti nisi. Zasijaš u mom prisustvu i ništa posle tebe ne vidim. Ni tebe, ni sebe, ni druge. Samo svetlost ostaje, toliko moćna i topla, da rastapa sve što je bilo zaleđeno, ruši sve iluzorne zidove i izmišljene čuvare srca. Sve samo jeste u beskraju tvoje ljubavi. Ne moram ništa da budem ili bilo šta da menjam. Osećam se savršenom za tvoje oči, tvoj dodir i tvoje srce koje me je spakovalo u tebe, bez da sam se ja pitala bilo šta o tome.

Da li je sve ovo iluzija? Ništa ne tražiš, samo daješ. Otvorenog srca primaš i prihvataš sve što jesam i dodaješ tome neku posebnu vrednost, koju samo sa tobom imam. I nije bitno da li šta pričam ili te samo gledam. Osećam se potpunom u svakom trenutku. Gledam te i kada su ti usne razvučene i kada ti oke sjaje. Jednako mi prijaš, kao i kada suze vlaže tvoje obraze, a usna drhti, dok gutajući emocije izgovaraš za tebe bolne reči i dopuštaš sebi da budeš ranjiv. Sve je sa tobom prenaglašeno. I uzbuđenje i mir. Spokoj koji nastaje u prepuštanju ovoj iluziji preplavljuje sve što nas u datom trenutku čini. Baš kao što se slika iznad plamena razliva, tako se u toploti tvog prisustva rastapa svaka moja misao, svako pitanje, kojih inače ima na milion i ostaje samo energija ljubavi, kojoj je sve jasno, kojoj je sve savršeno, koja ništa ne pita i ništa ne traži, samo jednostavno jeste.

Kako je moguće da te usne, toliko dugo pamte, da je posle tebe i najslađi ukus potpuno gorak i neprihvatljiv? Kako to da se jedino tvoje ruke savršeno uklapaju sa svim krivinama na mom telu, a da svaki drugi zagrljaj toliko žulja?  Zašto se samo u tvojim očima vidim kao razdragano Biće koje sve sme? O tome kako je ova iluzija nastala i šta je održava, bolje i da ne počinjem.

Nakon dužeg vremena lične borbe sa tim da li jesi ili nisi, da li postojiš i čemu to služi, puštam sada da se sve dešava bez mog uplitanja, da se boje ljubavi razlivaju po mom platnu života i da kreiraju šta im je volja.

I ovako nisam imala utisak da mnogo o ovome odlučujem, pa tako neću ni sada… Jer ipak, ovo je sve iluzija.

Za melodičniju verziju ovog teksta, kliknuti ovde.

shutterstock_190050413-750x410