Možda i ne znate, možda vas i nije briga. Danas je mom tati rođendan.
Namerno ne kažem da bi mu danas bio taj i taj po redu, jer za mene on i dalje živi. Ne tamo negde u nefizičkoj stvarnosti, nego ovde i sada, možda čak i življe nego svi mi, oslobođeno od svih ograničenja fizičkog tela, slobodan da bude prisutan kad god mi je potreban, što nije uvek bio slučaj dok je bio u fizičkoj formi.
Možda znate, možda i ne, da je ova stranica na kojoj sada čitate ovaj post nastala na njegov predlog, kada je već prešao u za mene nevidiljivu stvarnost.
Naime, uvek me je ohrabrivao i navijao za moje uspehe i napredak. Nekada je kao i svi roditelji to činio na način koji je mene boleo ili koji nisam kao dete razumela, ali je namera za moj visoki kvalitet života uvek bila tu. Učio me je samodisciplini i težnji ka novom i boljem. Pokazao mi je da ako verujem u sebe sve mogu da ostvarim, baš kao i da se ne osvrćem na druge ljude i na njihove komentare. Hteo je uvek da me zaštiti i to je činio na najbolji mogući način.
Od te silne želje da ja budem za sebe bolja, ponekad sam pogrešno verovala da za njegovu ljubav moram još da se dokazujem. Sada znam da je ljubav bila bezuslovna i da je i sada prisutna u još većoj meri nego ikada.
Volim da ga se sećam često. Voleo je da jede palačinke koje je moja baka pravila. Mazao ih je džemom od domaćih kajsija i rolao bi po dve od jednom. Voleo je duge šetnje pored reke, što sam i sama uz njega zavolela. Uvek je voleo da pomogne drugima. Često se više zalagao za druge nego za sebe. Radio je najbolje što je znao da me podstakne da verujem u sebe i da stvaram izobilje svega što mi je potrebno ni iz čega. Sećam se, kada sam celu sobu, u naletu inspiracije istačkala plavim markerom i izlepila motivacionim porukama. Na moje oduševljenje, samo je podržao taj kreativni podvig i dodao: “Samo tako nastavi!”
Bio je najsrećniji kada sam ja srećna i u svojoj strogoći nikom ko me je povredio nije lako opraštao. Odrastala sam uz njegove poruke kojima mi je davao smernice za život, ponekad i po principu, “Nemoj da radiš ovako kako ja radim.” Naučio me je da plivam, kako u vodi, tako i u životu. Razvila sam, ugledajući se na njega, neustrašivu prirodu po pitanju života. Verovala sam da uvek postoji rešenje i prenosila mu spoznaje do kojih sam dolazila. Lepio je na moj predlog papir sa rečima: “Volim te” na flašu sa vodom, kako bi se pozitivna energija prenela na molekule vode i donela mu zdravlje.
Težio je vegetarijanstvu, do prvog okupljanja sa prijateljima gde se spremalo meso na roštilju. Bio je visok i volela sam da me kao malu nosi na ramenima. Tako sam bila iznad svega. Ponekad sam se pretvarala da sam zaspala u dnevnoj sobi, samo da bi me preneo u moj krevet i ušuškao za laku noć. Radovao se mojim peticama u školi kao dete i stalno ohrabrivao da idem dalje. Pričala sam mu o putovanjima na koje želim da se uputim; o šarenilu tajlandske plutajuće pijace, o savremenim zgradama u Dubaiju, o evropskim gradovima i o svom naletu entuzijazma koji me je ispunjavao kada sam samo gledala dokumentarce o putovanjima. Danas znam, da je bio uz mene na svim pomenutim i nepomenutim destinacijama.
Ponekad je u strahu za mene, tražio rešenja za život koja bi mi donela sigurnost, ali je ipak verovao da moja avanturistička priroda ima dovoljno prilagodljiv karakter kako bih sve događaje u životu podnela sa savršenom lakoćom, pa tako i njegov odlazak. Pričali smo često o konceptu nevezivanja za objekte, ljude, situacije. Mislim da mi je najteži test po tom pitanju bio upravo suočavanje sa činjenicom da treba da otpustim njegovu malu devojčicu koja je u meni, koja se toliko radovala da sa njim podeli sva životna iskustva.
Priča može dalje da se nastavi, jer bih o njemu mogla da vam pričam večno.
Eto. Ako do sada i niste znali, sada znate.
Srećan rođendan tata. Volim te.
child-355176_1920