Nekada su se razmenjivala ljubavna pisma, koja su se u tajnim odajama pisala, koje je određena ljubavna bol krojila, dok su se suze mešale sa mastilom i izražavale najdublje i često nikada nikome pre izgovorene reči.

Zašto me ova ljubav vraća u ta romantična vremena? Zašto te doživljavam svojim i kada nisi sa mnom i kada si miljama daleko i kada ništa ne znam o tebi? Šta je to što čini da vreme u kojem sada jesam sa tobom, toliko podseća na doba u kojem sam te čekala, dok si bio na nekom dalekom putu, gde sam u neizvesnosti svakog trenutka za tvoj život, molitve svoje usmeravala nebu i blagosiljala svaki nagoveštaj koji bih dobila, da si tamo negde, da sam još uvek u tvojim otkucajima srca i da me još uvek osetiš na svojim usnama?

Kako je ovaj trenutak tako sličan tome, da ti ljubav preko pisanih reči izražavam, duboko verujući da jedino usmeravanje reči u ovako kompleksni emotivni složaj, može da odagna tenziju i pritisak u grudima koji raste kada te vreme odlepi od mene?

Da li ova pisma uopšte stižu do tebe?

U utrobi noći rađa se ova praznina koja me proguta i iznova izbacuje u meni nepoznatu ravnodušnost pred svim čarima i slastima koje život može da ponudi…Samo zato, što tebe nema.

Znam da smo se nekada davno upravo ovako dogovorili i odabrali okolnosti koje sada kidaju vezu između srca i uma, koje čine da se u lavirintu sopstvenih misli izgubim, ali da uprkos tome imam osećaj sigurnosti, jer verujem da ključ postoji i znam da sam ga tebi poverila, znajući da ipak, vrata svog života, nećeš otključati.

Odakle mi ta sigurnost koja me uz tebe uzemljuje, dok me istovremeno podiže u zvezde, među kojima ja sebe ne primećujem, a za tebe kao takva, jedina postojim? Šta je to odredilo, da verujem da si ti moja baza, moj oslonac, moja snaga, moje sve? Šta me je to zapljusnulo, da se svaki put pitam šta sam ja tebi?

Pišem ti opet ovo pismo sa osećajem tvoje šake u kojoj se moja gubi, kada me pridržavaš u momentima nesigurnosti… Izjavljujem ti ljubav kroz pogled u kojem nestajem, kroz koji propadam u bezvremenski i bezgranični prostor. Koliko je vekova potrebno da prođe, da bih Tebe zaboravila?

Da li će te život ikada skloniti? I šta će onda biti?

Kako je moguće da je tvoje toliko smotano ponašanje, toliko elegantnije od svega što mi se nudi? Šta je u tebi toliko muško, što provocira najženstvenije i najdelikatnije delove onoga što jesam da se slobodno razotkrivaju pred tobom, potajno očekujući tvoje divljenje?

Volim to što se sa tobom osećam da pripadam. Jedinom, koji nikada i nije pokušao da me usvaja ili pripitomi… Jedinom, pred kojim se sav otpor i sva emotivna batrganja umire, jedinom, pred kojim režanje postaje predenje…

Šta te čini toliko posebnim, toliko drugačijim, toliko očaravajućim za moj um? Šta je to što bez ikakvog pitanja uliva esenciju onoga što ti jesi u mene i stvara neke nove neotkrivene svetove? I da li je moguće da ovo radimo iznova i iznova kroz sve galaksije, ponavljajući izranjanje životne energije u svakom dodiru, svedočeći nekakvom bledilu koje odmah potom sledi…

Šta čini da smo kao deca koja se igraju, kojima je sve ovo ravno čupkanju devojčice za kosu kad ona ne gleda i pisanju naših zajedničkih imena u srcu, sa znakom „plus“? Koliko volim to tvoje dečačko izdanje. To divno, nepovređeno, otvoreno i radosno Biće, koje voli da me zadirkuje, samo zato što mu se sviđam? I kako je moguće da me sve to vrati na uzrast od 10 godina, na crvenilo obraza i pogled na dole?

Šta je to u ovoj ljubavi što se pojavljuje u fragmentima, a toliko je večna?

Da li je koncentrat ove ljubavi toliko jak, da je dozvoljeno jedino u ograničenim količinama je konzumirati? Da li zaista ovo telo samo za tvoje ruke zna i samo tvoje telo traži?

Da li je to zato što moram da gledam gore da bih ti videla oči i zato što se na prste uzdižem da bih ti usne dohvatila? Da li je zato što si simbolika nečeg uzvišenog, lepog, nedostižnog… Da li te zbog toga veličam? Ili je toplina tvog prisustva koja sija i osvetljava celu mene, ono što te čini za mene potpuno odgovarajućim?

Možda je ovo pismo trebalo da adresiram sebi na dan pre nego što ću te upoznati. Ali koji bi to dan bio? Koja era? I šta bih rekla? „Šta god da činiš, ne dopusti da te pogleda u oči i da te dodirne usnama. Tada prelazite granicu i pomerate Univerzum… Silazite sa planiranog puta. Gubite se sa mape života.“ Da li bi to pomoglo? Da li bih poslušala? Da li bih sa svim ovim znanjem ponovo sve izabrala?

Daleko sam otišla… Pišem ti ovo pismo, samo da otkrijem tajnu koju sam i od sebe čuvala. Moje je da te volim i da ti pružam tu ljubav sa svim što ona jeste. Da budem sramežljiva pored tebe, da sam nespretna i nesigurna, nesvesna uvek onoga što govorim, da sam tvoja „Svemirska Princeza“, da tebi činim lepo samim tim što postojim, da se nerviram kada kažeš neku glupost, da plačem kada se rastavljam u tvom odsustvu, da te tražim i kada te nema i da se pitam da li nam je stvarno samo toliko dato, iako odgovor uvek jasno odzvanja: DA! Tu sam da uzmem na sebe sve što tebi deluje teško, da uradim sve što mi dopustiš i da u međuvremenu punim bateriju života dok se u meni ispisuju redovi za one, koji će i posle nas čitati o nesvakidašnjim prilikama, koje kao komete ponekad strefe neko dvoje, te ni sami ne znaju više ni odakle su stigli, ni gde su pošli.

Volim te u beskraj!

Best-hd-love-couple-wallpaper-download-For-Your-Top-Wallpaper-hd-with-hd-love-couple-wallpaper-download-Download-HD-Wallpaper