“3 godine se družimo” – rekla je ushićeno, kao dete koje saopštava neko svoje najveće postignuće.

“Samo?” – upitao je, grabeći je i ostavljajući je bez daha, dok je podizao u svom naručju, u čijem se ona vrtoglavo gubila, gledajući u njegove tajnovite oči.

Ne znam da li se to vama dešava, ali meni se UVEK vrti u glavi kada mu se prepustim.

Jedan je od retkih kojima do te mere verujem, a najmanje ima kredita za to. U ovom se odnosu, koliko god nepredvidiv bio, osećam kao kod kuće. Čini mi se, jedino te ruke znaju kako da me drže, a da me to ne guši. Jedino su to oči, koje kada me gledaju, čine da se osećam potpuno ogoljeno, a potpuno bezbedno pri tome. Jedino je to rame na kojem se smirujem i na kojem plačem, znajući da sam prihvaćena u potpunosti.

Kao da su se ćelije dogovorile, da se osećaju kompletnim, jedino u njegovoj blizini. Ne znam do čega je. Uvek mi lepo izgleda i divno miriše, a još lepše priča. Veoma često se ipak, ničeg ne sećam, osim ponekih fraza koje kao da me podsete na prethodni život, gde smo jedno za drugo disali.

Srce se istovremeno i uzburka i umiri kada ga ugledam. On jednostavno, kao da oseća moje otkucaje u sebi i čini da budem srećna, samim tim što ga vidim. Rekli su mi da smo ukršteni tako da ga doživljavam kao svoje sunce. Ima nečeg i u tome.

Nije međutim on uvek u dobrom raspoloženju i čini mi se da ga nekad boli sama činjenica što zna da ja postojim. Čak mi je i rekao to jednom. Bilo je to nešto u stilu: “Nervira me što te znam. Što volim i tvoju histeričnu stranu i to kad glumiš hladnoću, a najviše od svega što znam, kako si zapravo nežna i osećajna”. Verovatno sada čitajući ovo, pojma nema kad je to rekao i sigurno to nisu doslovce njegove reči, ali kao što rekoh – zaboravljam mnogo toga…Ostaje mi samo osećanje.

Priča nam je jako važna. Dinamičan i uvek promenljiv scenario je jedino što je drugačije. Sa njim je osećaj, kao kad ste dugo na putu i sve vreme jedva čekate da se vratite u svoju zemlju zbog mali milion stvari, a onda ne znate od čega da počnete. Da li prvo da ga grlim u beskraj ili da ga ljubim? Želim da sam svuda oko njega. Sedam sa njegove leve strane. Stiskam se o njega kao da želim da se preslikamo jedno o drugo. Vrpoljim se. Menjam stranu. Ljubim mu desni obraz. Detaljno rasporedim okvirno 50 poljubaca sa jedne strane njegovog lica, gledajući da ne poljubim dva puta jedno isto mesto.

Priča se nastavlja. Objašnjava mi neke stvari iz njegovog ugla, a ja samo opažam duboko disanje kod sebe. Stojimo kod prozora. Hladan vazduh me gura, da se uvučem do sloja njegove vrele kože i da ga obgrlim sa leđa. To obožavam da radim. Nikad mu ne smetaju, moje, uvek ledene ruke. Podižem se na prste i pokušavam da dohvatim usnama delove njegovog tela, koji nisu pokriveni garderobom, ali je prilično visok, pa mi i ne polazi baš za rukom. Volim to.

Promena scene. Trčkaram nekako veselo oko njega i ne postoji ni vreme ni mesto. Sa njim sam u nekoj drugoj dimenziji. Stvarnosti koja je van opažajnog iskustva. Mislim da mi niko i ne veruje kada im pričam.

Volim kad me pušta da ga mazim. Potura mi se detinjasto i mazuljkasto, dok me sve više privija uz sebe. Njegove su šake uvek vrele. Klize ispod svega što je na meni i nenamerno aktiviraju podrhtavanje celog sistema mog postojanja. Šapuće kako voli da pleše sa mnom i lagano se njiše, dok moje oči više ne registruju ništa osim zvezdanih iskri koje isijavaju svuda oko nas.

Ništa se tu specijalno ne dešava, osim što bi se tom energijom ljubavi i privlačnosti mogao stvoriti ceo novi svet. I stvara se, negde, sigurna sam.

“Hoću da mi tvoj poljubac bude 31.12. u ponoć!” – opet detinjarim sa maštarijama. Zažmurio je za trenutak, jako stiskajući oke i stvarajući najlepše borice oko očiju. Naglo ih je otvorio, opet zatvorio i počeo da me ljubi. Čini mi se da nikada nisam spremna za toliku količinu emocija koja se u našem kontaktu razmeni.

Zazvonio je sat, taman pred momenat koji deluje, kao kada u snu krećete da padate u neki ponor i nema mu kraja.

Cmakao me je i nameštao sve što se pomerilo sa mesta.

“Jako mi je drago što sam te video.”

Ne sećam se lepšeg novogodišnjeg poljupca. Kao da je do tada crno beli svet, dobio boju od tragova naših usana. Sve se promeni i ništa više ne bude isto. Ne poželiš više ništa drugo na svetu. Čak ni da taj trenutak traje duže, jer iskreno, deluje da bi preplavio sve što jesam i potpuno bi razlio kompletnu koncepciju života. Sve drugo bi postalo nebitno. Dovoljno bi bilo da ga udišem, da me drži, da ga ljubim dok se uz mene mazi i da tako živimo u beskonačnosti vremena i prostora.

Čudna je to neka ljubav. Takva, da o drugoj i nemam motiv da pišem.

#tvoja

 

pexels-photo-119664