Potpuna restauracija. Generalna transformacija, za koju se ne sećam da sam je naručila.

Nisam sigurna ni kako je počelo, ali osećaj je kao udarac u stomak, davljenje oko vrata, zavezanost ruku u svečanoj – beloj košulji, uz pritisak u grudima kao da se slon nastanio, sa sve rojem misli poput razjarenih pčela za koje se ne može proceniti da li beže od umišljene opasnosti ili napadaju iz straha. I nije tu kraj. Kao da sam u zalogaju neke divlje mačke, kojoj sam savršeni zalogaj. Svedočim kako me kida, nadajući se da će me progutati i prekinuti agoniju, ali se ne zaustavlja, već se sladi sa svakim procepom koji nastaje u svakom novom trenutku postojanja ovog bića.

Komeša se kompletna istorija sa prstohvatom budućnosti koja je neizvesnija nego ikada. Deluje da je uključen mikser koji sve rasparčane delove, nemilosrdno kovitla, sve do njihovog potpunog nestanka.

Zamućen je pogled. Registruje se destabilizacija i gubitak tla pod nogama. Kao da su odsečena krila na kojima se nekada letelo kroz ružičaste oblake. Ruke deluju kao da su trakom zalepljene uz telo i traganje za rešenjima na poznati način je postalo mučno. Usta kao da nikad nisu govorila, poput zašivene pukotine ne propuštaju više ni krike, samo registruju vibracije vriska iz dubine utrobe i ostaju nepomične.

Dešava se život, a liči na životarenje. Oči imaju pregled mogućnosti, kao da su zaronjene duboko negde, na dnu zamućene reke. Deluje da istražuju, mada više posmatraju kome je sve ovo telo i ovaj um pripadao, kao i kako su sva ta iskustva isklesala ovo što je danas tu. Um postavlja pitanja o isteku roka ovog opustošenog stanja, ali se isto izgubi, kao kamen koji putuje kroz bunar bez dna.

Emocije stvaraju odredjenu teskobu, bol, treperenja i sve te čudnovate neprijatne senzacije koje bi inače pozvale na autokorekciju u cilju samoosnaživanja, ali ne i ovaj put. Nije to zbog stanja nesnadjenosti i nesposobnosti, a ponajmanje odustajanja, već iz nekog uvrnutog poverenja, da sve baš i treba da je tako kako jeste.

Ceo trup je u stezniku koji svaka pomisao na prošle ljubavi samo još više zateže, ne dajući šansu dubokom udahu sadašnjeg trenutka da se desi. Nije ovo momenat za borbu, ovo je posmatračka faza u kojoj svako neslaganje sa opaženim, samo više patnje donosi. Čini se kao san, u kojem je život doživljen kao čeljusti izgadnele, krovoločne životinje, koja vas je zgrabila i jedini način da se preživi jeste uz nepomično dopuštanje životu da iskida sve što je trulo, iskvareno, što nema više funkciju i što na bilo koji način zagoračava harmoničnu plovidbu ovozemaljskim talasima.

Potpuno se novi sadržaji pojavljuju. Ono što je lako, deluje kao neverovatno, a u obećanja se sumnja. Kao da je nešto potpuno drugačije izronilo na površinu, a da ja sa tim ni najmanje ne znam kako da upravljam. Zapravo, sada po prvi put možda istinski, iz nužde, dopuštam da nešto iznad mene, mudrije, zrelije, stabilnije i čistije u svakom smislu, donosi odluke za mene i samo pritiskom meni nevidljivog tastera, pomera moju figuricu iz jedne u drugu scenu i nekim čudom u svakoj od tih situacija se pojavljujem u spremnom izdanju.

Ništa mi nije jasno, samo sledim ono što jeste. Verujem, ali ne zato što bi to trebalo da mi pomogne, nego što je to jedini prirodan sled dogadjaja. Ne postavljam više ni pitanja. I ona su isparila iz pregrejanog mozga.

Vidim sebe u svemu i u svakome. Razumem i ono što bih možda ranije osudjivala. I prema sebi sam drugačija, čak iako se to što nazivam mojim imenom u potpunosti dekonstruisalo. Ne znam više ko je ovde. Znam samo da ja nisam. Ne u onom smislu kako je to ranije bio slučaj. Ni na čemu ne insistiram, a i dalje sve od sebe dajem – sve što smatram da u datom trenutku mogu da pružim.

Ne trudim se da opraštam sebi ili drugima, jer po prvi put vidim da nema tu nekog posebnog zameranja. Svi smo uradli najbolje što smo mogli. Opet, nije to nikakav mentalni napor samoubedjivanja, već sama istina, dolazi spontano u moje iskustvo i kao takva, nikad nije bila prirodnija i čistija u svojoj pojavnoj formi.

Sve se dešava sada i ovde. Imam potpuno razumevanje da smo i režiseri ove predstave u kojoj smo glavni glumci, baš kao što smo i publika koja donosi neki sud o tome da li im se odgledani komad dopao ili ne. Toliko je sve jednostavno da deluje da uprkos nekom merljivom vremenu i lokaciji u kojoj se može prepoznati postojanje ove fizičke forme, sve jeste bezvremensko i bezprostorno.

Pregledala sam danas neke slike poznatih mi bića. Gledala sam te ruke koje su nekada davale osećaj pripadnosti, sigurnosti i ljubavi. Radoznalo otkrivam kako su nastavile dalje, baš kao što sam to i ja učinila. Zahvalna sam što su bile na mom putu i za sve zajedničke trenutke, koji ma kakvi bili, jesu najbolja moguća stvar koja se dogodila, jer su me doveli do ovog gde sam sada. Postavljam pitanja o mogućim varijacijama života, u smislu mogućnosti i izdanja u kojem bih bila da sam i dalje nečija na način  na koji sam bila. Odgovor se gubi kao odjek u pećini, uz svest da je danas ovo što jeste, upravo ono što je neophodno da bude.

Kao u video igrici, dok poskakujem sa jednog poglavlja na drugo, čini se da, ako se zadržim duže od par sekundi, ta lestvica počinje da propada, te je za moj opstanak neophodno da skočim, bez jasne predstave gde ću se i kako dočekati. Svaki taj skok, na neki čudnovat način, prati spokoj, uprkos registrovanoj nelagodi. To je rekla bih, umu neshvatljivo poverenje i istina, u kojoj ja koja skačem sa teme na temu i onaj koji je mapu padajućih lestvica kreirao, jesmo jedno u svakom smislu te reči.

Iako se može primetiti da su do nedavno crno bele komponente poprimile nove nijanse, i dalje je sve nemo i neizgradjeno do kraja. Neizvesnost koju identitet proživljava, se probija kroz oblake, a opet svesnost samo registruje i prožima sve što jeste.

Čudno izdanje. Ne znam da li ste se našli u sličnom stanju i kako ste vi to doživeli.

Uz relativno duboki udah za koji deluje da se borim, dopuštam vrhovima prstiju da se otisnu o tipke i prenesu sveopšti utisak, koji izmućkani um diktira, naizgled zavezanim šakama.

Ne znam da li je ovo oslobodjenje od starog ili još uvek traje proces izgradnje novog. Nije mnogo ni važno da stavljam oznaku.

Moje je da svedočim. To sada i činim, očima zadivljenim prizorima koji se otkrivaju, koji kao da su u potpunom neskladu sa unutrašnjim doživaljajima. Imam osećaj da se spoljašnjost ugurava u ovaj prostor, istiskujući prethodno i da dolazi momenat kada više refentni okvir neće biti stara paradigma, već upravo ova opažena lakoća postojanja uz svu radost, blagost, harmoniju i izobilje koje donosi sa sobom.

Neka bude najbolje moguće, bez ikakve projekcije i komešanja mojih ideja. Znam da mudrost Univerzuma prevazilazi i najrazvijeniju maštu, stoga otpuštam potrebu da oblikujem svet prema svojim željama i spremno prepuštam sebe i dobrovoljno se javljam životu da me u svom naručju oblikuje, prema najuzvišenijem cilju mog postojanja, kako bih sebi, a tako i drugima bila najbolji mogući svetionik.

Hvala ti živote, hvala, hvala.

S ljubavlju,

Biljana u nastajanju.

 

 

pexels-photo-235243