Svakodnevni izbori i životne okolnosti, doveli su nas do ove tačke gde smo sada.

Seti se svojih sanjarenja još dok si bila malena devojčica, svih detalja tvojih maštarija o tome kako ćeš izgledati, čime ćeš se baviti, gde ćeš živeti, sa kim, koga ćeš voleti, ko će tebe voleti, ko će biti uvek uz tebe, šta će te činiti srećnom, kako ćeš ti drugima biti od pomoći, koja je tvoja zemlja snova bila…

Gde je ta devojčica sada?

Šta je za tebe bilo najvažnije tada? Čime se si zabavljala, ko su bili tvoji prijatelji, šta si krišom radila samo zato što je tebe zanimalo, a niko drugi nije razumeo?

Seti se promena godišnjeg doba i kako te je radovalo sve u vezi sa tim. Da li pamtiš leta, kada si potpuno bezbrižno trčakala koje kuda, po ceo dan provodila u nekim sportskim aktivnostima, ne znajući da je to dobro za trošenje kalorija, već za čistu ljubav prema razmrdavanju tela i igri sa drugima?

A opet, znam da si volela i one dane, kada se zavučeš u svoju sobu, zamračiš je, umutiš sebi sladoled i u polumračnoj sobi pišeš neke svoje dnevnike ili iznova i iznova čitaš knjige kako bi razumela kako funkcioniše ljudske telo i um. Teme koje tvoje vršnjake nisu ni malo doticale u to doba.

Seti se kako ti je sve bilo prirodno i nije bilo mnogo uzdržavanja u istraživanju sveta. Svaka nova ulica je bilo novo otkrovenje i donosilo je spoznaju kako nisu ni sva deca ista, a ni svi roditelji.

Volela si da se penješ po drveću, da budeš u parku i da zamišljaš kako su tu neka Bića sa kojima možeš da razgovaraš lakše nego sa ljudima. Omiljeno ti je bilo kotrljanje po travi, dok je tvoj pas trčkarao oko tebe zadihan i večito spreman za neku akciju.

Znaš kako si svojoj baki pričala sve što je želja tvog srca, jer ona je sve razumela i čuvala tvoje “tajne”…

Nije bilo ograničenja. Sa njom si delila svaku zamisao o svetu, kakav bi ti volela da on jeste, kao i ideje sa kojima bi ga ti unapredila. Omiljeno ti je bilo da sa njom praviš neke kolače, a zapravo je cilj bio olizati u potpunosti šerpu dok ona ne gleda. Njeno društvo je bilo toliko puno ljubavi, šta god da je radila. Mogla je da pravi rezance za supu, kore za pitu, palačinke, naduvane – vazdušaste krofne ili kiflice… Sve je bilo kao simfonija. Oduševljavalo te je kako je uvek radosno činila sve za vas. Pevala je po kući i nekad ti je bilo smešno, ali sada znaš koliko je volela život, a vas još više.

Pamtiš li kako te nije bio strah da probaš nešto novo, nešto drugačije, što nikad pre toga nisi? Osećaš li onu radost otkrivanja koju si tada osećala?

Neki deo tebe nije se snalazio sa drugom decom. Uvek ti je bilo zanimljivije da pišeš neke silne dnevnike o tada neuzvraćenoj ljubavi, snove i maštarije o životu koji si sebi obećavala i razne druge stvari koje su te ispunjavale.

Sećaš se kako ti je ta samoća oduvek bila draga; dok si u polumraku i dok gori neka sveća, da pratiš kada je dobro poželeti nešto u pomoliti se Univerzumu za to?

Znam koliko je suza bilo dok si učila stvari koje si teže razumevala, a sada znaš da je i to bio deo procesa. Naučila si sve što je bilo potrebno, kako bi istinski živela ono što je poziv tvoje duše.

Sada kada se osvrnem, čudno mi je da si volela do te mere sneg i igrarije koje on donosi. Sa 100 kg odeće na sebi, radost rumenih obraza i promrzlih ruku bila je bitnija nego da si ostala unutra suva.

Sećaš li se radosti maminog dolaska sa posla, kada bi željno iščekivala da joj pokažeš stvari koje si baš tog dana po prvi put uradila? Kako si se samo potajno nadala da je baš taj dan, dan kada će ti doneti nešto što ti voliš.

Znam da ti je svako iskustvo bilo važno, a znam i kako si za mnoga bila uskraćena, jer tako je tata mislio da treba. Znam da i danas osećaš snagu njegovih ruku, kada bi te podigao ka nebesima, stavio na svoja jaka ramena i vodao svuda sa sobom. I u strahu i u radosti, bila su to najomiljenija ramena na svetu. Jedina koja su u potpunosti prihvatala moju glavu i sve što sa njom ide u paketu. Zapravo, mene celu.

Razumeš li koliko je sve to bilo potrebno, da bi danas bila upravo ovde gde jesi?

Ipak, pitam te, da li si postala ono što si oduvek želela?

Živiš li život koji si samoj sebi obećala?

Držiš li sebe malu za ruku ili si joj okrenula leđa?

Imaš li trunčicu podrške za tu malenu ili ne smeš da je pogledaš u oči, jer su važnije postale ove “odrasle” teme?

Osvesti molim te, pre nego što odeš, zašto si ovde, radiš li najbolje, daješ li drugima sebe, živiš li svoju najveću radost i molim te budi strpljiva.

Niko nije ni protiv tebe, ni za tebe. Svi smo mi jedno drugom postavljeni kao putokazi i što pre to shvatiš, biće ti lakše.

I kada ti je teško i najradije bi odustala, nastavi dalje zbog one male u tebi, koja te gleda, koja veruje da možeš da budeš i da ostvariš sve o čemu ste maštale u kutku vaše sobe.

Budi blaga prema sebi, čak i kada ti život deluje surovo. Budi čista ljubav za malecku verziju sebe koja je kao i ti ponekad nesigurna, u trenucima neodlučna, tužna, plačljiva, nerazumna, optimistična, puna nade, maštanja i vizija.

Budi jednostavno tu za nju. Onako kako si obećala – bez obzira da li se sećaš ili ne.

Jer na kraju, nikada ne znamo kada kraj dolazi. Budi spremna da odeš sa spoznajom da si učinila sve što je do tebe, radeći najbolje u svakom trenutku.

#voli sebe

Toliko.

A poruka za onu malu, nestašnu unutra – bravo! Samo napred! I ovo će proći! Znaš šta želiš, znaš zašto to želiš. Vrediš sa svim što jesi i sa onim što nisi. Zaslužuješ najbolje i najbolje ti dolazi. Sve promene su dobrodošle. Svi izazovi se prevazilaze. Rasteš. Razvijaš se više nego što si ikada mogla da zamisliš. I konačno, sve je baš kako treba da bude. Volim te onda, sada i zauvek. Tu sam za tebe.

 

Biljana Bedričić

 

 

123456