U nastavku biće jasno naznačeno, gde počinje prevod teksta koje smatram dovoljno zanimljivim da sa vama podelim sa jedinom namerom, a to je da osvestimo koje sve mogućnosti postoje i da malo olabavimo sopstvena tvrdokorna uverenja o tome ko stoji iza nepoželjnih tragičnih dela i zašto ih “Bog dozvoljava”. Ne propagiram ovim tekstom ni jednu religiju, samo navodim meni zanimljive dijaloge između profesora/naučnika – ateista i studenata koji su izazvali klasično gledište, kao i svoj lični primer koji može biti uznemiravajući (sadrži opise nasilja). Kakve god reakcije da izazove u vama, ovaj tekst, dobro je. Bar ćete znati/osvestiti šta su vaša uverenja i u šta ulažete sopstvenu energiju. Ako budete imali komentare, zamolila bih da izbrojite do 10, udahnete duboko i kroz svoje srce napišete šta imate. Govor mržnje bilo koje vrste, neće biti objavljen.

Priča br.1

“Da li zlo postoji? Profesor na fakultetu izazvao je studente ovim pitanjem. “Da li Bog stvorio sve što postoji?” Student je hrabro odgovorio: “DA,  jeste!”. 

“Bog je stvorio SVE?” Pitao je profesor. 

“DA”, odgovorio je student.

Profesor je nastavio: “Ako je Bog stvorio sve, onda je Bog stvorio i zlo, s obzirom da ono postoji, a pošto ono što radimo definiše nas same, onda je Bog zlo.” Studenti su zanemeli pred ovim odgovorom. Profesor je bio zadovoljan onim što je rekao i veoma ponosan što je dokazao da je Hrišćanska vera samo mit.

 Drugi student je podigao ruku i pitao: “Profesore, mogu li Vam postaviti jedno pitanje?”

“Naravno”, odgovorio je profesor. Student je ustao i pitao: “Profesore, da li postoji hladnoća?”

“Kakvo je to pitanje? Naravno da postoji! Zar tebi nikada nije bilo hladno?” Ostali studenti su se nasmejali ovom pitanju.

Student je odgovorio: “Zapravo, hladnoća ne postoji. Prema zakonima fizike, ono što mi smatramo hladnoćom je samo odsustvo toplote. Svako telo ili objekat je podložno istraživanju kada ima ili kada emituje energiju, a toplota je ono što čini da telo ili objekat imaju ili emituju energiju. Apsolutna nula (–273.15 °C) je totalno odsustvo toplote i svim objektima je onemogućeno da reaguju na toj temperaturi. Hladnoća ne postoji. Stvorili smo ovu reč, samo da bi opisali kako se osećamo kada nema toplote.”

Student je nastavio: “Profesore, da li postoji mrak?”

Profesor je odgovorio, “Naravno da postoji.”

Student nastavlja: “Još jednom niste u pravu, jer ni mrak, takođe ne postoji. Mrak je samo odsustvo svetlosti. Svetlost možemo proučavati, ali ne i mrak. Zapravo, možemo kroz prizmu posmatrati kako se svetlost prelama i stvara različite boje koje možemo opažati. Ne možete meriti mrak. Jedan zračak svetlost može prodreti u svet mraka i u potpunosti ga osvetleti. Kako možete znati koliko je mračan neki prostor? Ono što merite jeste prisustvo svetlosti. Zar to nije tačno? Mrak je termin koji koristimo da opišemo stanje u odsustvu svetlosti.”

Konačno, student je upitao profesora: “Da li zlo postoji?”

Sada već pomalo nesiguran, profesor je odgovorio: “Naravno, već sam to rekao. Vidimo to svakog dana. Primeri su svakodnevno prisutni u nehumanom odnosu među ljudima. Očitava se u kriminalu i nasilju, svuda po svetu. Ove manifestacije nisu ništa drugo, nego zlo.”

Student je odgovorio, “Zlo ne postoji, ili bar ne postoji samo od sebe. Zlo je jednostavno odsustvo Boga. Isto je kao i mrak i hladnoća, reč koju je čovek smislio kako bi opisao odsustvo Boga. Bog nije stvorio zlo. Zlo se razlikuje od vere i ljubavi koje postoje baš kao i svetlost i toplota. Zlo je rezultat onoga što čovek čini kada ne oseća Božansku ljubav u svom srcu. Isto je kao i hladnoća koja nastupi, kada nema toplote ili mrak koji se pojavi kada nema svetlosti.”
Profesor je seo i ućutao.

—————————————————————————————————————————————–

Priča br.2

U sred nastave, profesor izaziva studenta po pitanju vere u Boga. Započeo je predavanje pitanjem: “Da li ste ikada videli Boga?”, na šta niko nije odgovorio. Nastavio je: “Da li ste ikada osetili Boga?” I opet niko nije ništa rekao. Konačno je zapitao: “Da li ste ikada čuli Boga?”,  i kao i do sada, odgovora nije bilo. Tada je zaključio naglas: “Očigledno je, da Bog ne postoji.”

Baš tog dana, jedna studentkinja je imala vrlo loš dan. Auto joj se pokvario, majka joj je bila bolesna, dečko joj je bio u drugom gradu i dobila je lošu ocenu na ispitu. Bilo joj je dosta sa ovakvim ponašanjem profesora svakog dana i odlučila je da nešto uradi po tom pitanju.

Standardno za početak časa, dok je profesor započinjao svoju priču, ona je ustala i rekla: “Profesore, da li bih mogla nešto da dodam?” – “Naravno, zašto da ne. Ovo je učionica u kojoj slobodno možete da kažete šta mislite i mislim da je u redu da izraziš svoje ideje.”

Devojka se obratila odeljenju i upitala: “Da li ste ikada videli profesorov mozak?”, niko nije ništa rekao. Onda je nastavila: “Da li ste ikada osetili njegov mozak?”, odgovor je izostao. Na kraju je upitala: “Da li ste ikada čuli profesorov mozak”, i kao sa prethodnim pitanjima niko nije imao ništa da kaže.

Onda je zaključila: “Očigledno je, da profesor nema mozak!”

—————————————————————————————————————————————–

 Priča br.3

Profesor, ateista, predavao je na koledžu i rekao je studentima da će dokazati da ne postoji Bog.
Rekao je, “Bože, ako si zaista stvaran, onda želim da me srušiš sa ove platforme. Dajem ti 15 minuta.”

Prošlo je 10 minuta. Profesor je nastavio podrugljivo: “Ovde sam Bože i još uvek čekam.”

Kako je vreme isticalo, svega koji minut pred kraj, marinac koji je bio nov u tom odeljenju, tek otpušten sa aktivnog služenja je ustao, približio se profesoru, udario ga svom snagom i nokautirao ga je, te je pao sa platforme.   

Profesor se namučio da ustane, uznemireno je viknuo: “Šta nije u redu sa tobom?!? Zašto si to uradio?”

Marinac je odgovorio: “Bog je bio zauzet, pa je poslao mene.”

Izvor: LINK


E sad, vaše gledište na veru, na Boga/Stvoritelja/Univerzum/Beskrajnu Inteligenciju je samo vaše. Tekst nema nameru nikog da uverava niti da ubeđuje, već da demonstrira kroz neke primere da VERA u Boga prestaje to da bude kada krenete da sitničarite i da tražite dokaze za Njegovo postojanje.

U vaš koncept Boga ne zalazim. Za mene je to Stvoritelj svega što jeste, Izvor čiste ljubavi, mudrosti, saosećanja, radosti, zdravlja i izobilja svake vrste. Za mene to je naš početak i kraj. Ono iz čega se mi rađamo i čemu se vraćamo kada iz ove stvarnosti odlazimo, čak iako zapravo nema tu nikakvog posebnog putovanja, jer bi to značilo da dok smo ovde nismo povezani sa Njim/Njom.

Božansko koje nas je stvorilo smo Mi sami, zato i jesmo kreatori svoje stvarnosti, zato nam i jesu date sposobnosti samoisceljenja, manifestovanja čudesa na našim ličnim primerima. Nije to nešto što je dato samo “dobrim” ili “lošim” ljudima. Božanska moć je u nama i samo je pitanje kako je mi koristimo. I zaista, svaki jedan od vas je baš tako moćan da izrazi određeni kvalitet Božanskog u sebi i da na taj način doprinese ovom svetu, sa svojom originalnom pojavom.

Ako je neko ili nešto uvek uz nas, onda je upravo Stvoritelj taj. Ne zanima me ovde ni jedan dokaz, niti ideja da je Bog neki čovek koji sedi na tronu od oblaka sa sudskim čekićem, kojim nam presuđuje za ono što smo uradili. Mi  ga zamišljamo sa našim ograničenim sposobnostima predstavljanja nečega što je sveprisutno i tu nastaje problem za pretežno logički orijentisan um.

BOG JESTE. Ta rečenica je potpuna. Ne treba joj nastavak, dopuna ili bilo koja druga vrednost. Momenat kad počnete da preispitujete da li Bog postoji zato što vam se nešto manje poželjno u iskustvu dešava, je poziv da se okrenete Molitvi i Zahvalnosti, koje će umiriti vaš um i otvoriti vaše srce za bezuslovnu ljubav koju vaš ego ne može ni da zamisli ni da predstavi. Stvoritelj je u vama, oko vas. Stvoritelj ste VI u odelu čoveka, ali vam je to bilo zabranjeno da kažete, jer se kažnjavalo i značilo je nekakvo huljenje. To je zapravo ISTINA! Da ste jedno sa tako moćnom silom. To je ono što vas plaši – da ste moćni izvan koncepta moći koju možete da izmaštate, pa se zarobljavate u žrtvenim idejama da se vama nešto dešava i da je lakše nekog drugog okriviti za to.

Mislim da je vreme da krmelje ovozemaljskog iskustva sklonite sebi sa očiju i da se predate. Ta unutrašna borba razdvojenosti na dobro i zlo, na vas i na druge, na ljubav i na mržnju je ono zbog čega se razboljevate umno. Telo kao takvo umire od prvog dana kada ste se rodili, samo o njemu ne razmišljate na taj način. Verujete da ste to vi. Mislite da je najbitnije da ste fizički fit, da jedete zdravo, da se ulepšavate kako biste bolje prošli u životu. Ili ste na drugoj strani, pa hedonistički zadovoljavate svaki svoj prohtev da nasladite čula. Sve je to uredu. Ali nemojte da vam to pravi pomračenje onoga što je najočiglednije u vama.

Stvoritelj je taj koji vas bezuslovno voli, ni za šta ne krivi i prihvata u potpunosti takvi kakvi ste, čak i kada vi sebe ili druge odbacujete i mrzite. Stvoritelj je netaknut vašom nevericom i nosi vas kroz život. Ono što vi mislite da ste nešto uradili da biste postali danas ovo što jeste, delo je Božanskog u vama.

Naravno da imate slobodnu volju. Volju da reagujete na ono što vam dolazi i na ono što vam je predstavljeno kao da je najveći mogući poklon i dar, jer to zaista i jeste. U tom smislu, mi imamo izbor da reagujemo na ovaj ili onaj način; da iskusimo ljubav ili mržnju, da gradimo ili rasturamo, da rađamo ili ubijamo, ali to je NAŠ izbor.

I opet, ako se neko pozove na to da li “nevina deca” ili neke druge žrtve bilo koje forme nasilja imaju izbor, zaustaviću vas da se zapitate sa kog nivoa postojanja me to pitate. Neke stvari ostaju nedokučene našoj logici, ali plan duše, dakle Stvoritelj u nama poseduje savršeno jasne razloge za sve, čak i za ono što bismo najmanje poželeli i najgorem neprijatelju. Možete da se trudite da to objasnite, a možete jednostavno i da prihvatite kao uzvišeno dobro. Na vama je.

Zapamtite samo da bez obzira kroz šta prolazili, fizičko iskustvo ima kraj, ali vaše Biće nema. Tu ste večni i u još većoj slobodi nego što možete ikada zamisliti. Ali ne žurite da odete odavde, samo zato što vam se ne sviđa ili vam je teško. Iskusite sve, maksimalno. Kada nailazi ogroman talas i deluje da će porušiti sve što ste gradili, da će vas utopiti i da ništa neće ostati, VERUJTE Božanskom. Ne samo zato što će vam to doneti olakšanje, već zato što se stvari ne dešavaju tako lično u životu kao što vi mislite. Apsolutno sve ima svoju svrhu. Što pre shvatite, manje patite.

Fizičko iskustvo kao takvo jeste dualno. Dokle god ste sa svojom pažnjom najviše ovde (jer smo prisutni na svim mogućim nivoima postojanja i u svim vremenskim dimenzijama), imaćete osećaj podeljenosti na dobro i loše i život će se razvijati u ciklusima. To tako treba. Nema momenta kada ćete čekirati sve stavke koje treba da uradite da biste živeli u harmoniji. Jednostavno, ovde se transformišemo. Dođemo sa sećanjem, pa potpuno ugušimo intuiciju, jer nas tako uče. Uslove našu ljubav i vrednost, poverujemo da moramo nešto da uradimo da bismo bili voljeni, lutamo kroz život ili pak radimo sve po pravilima i očekivanjima. Ali sve to je slepo navođenje, jer ako se ne setite ISTINE o kojoj vam pričam, patnja je neizostavna. Ne pričam o bolu, njega ne možete izbeći ovde. Ali ne morate patiti u životu, jer nije iskustvo ono koje čini da patite, već vaša mentalna obrada.

Dokaz za ovo što pričam sledi.. Upoznala sam žene, dve bake koje su preživele koncentracioni logor u drugom svetskom ratu. U Nemačkoj žive i putuju po raznim delovima te zemlje da ispričaju svoju priču. Za sve vreme boravka u logoru, (to je bilo u jedinom kampu za žene i decu u gradu na severu Nemačke u blizini Furstenberga – Ravensbrück), nisu znale zašto su deportovane. Sada je na mestu nekadašnjih kuća čuvara tog logora izgrađen hostel.

Ja sam se našla tamo na projektu, gde sam vodila internacionalni seminar za mlade. One su nam ispričale mnogo brutalnih scena koje su preživele. Njih 6 je spavalo na drvenim letvama, na kojoj je mesta bilo za jedva dvoje. Izgladnjivali su ih i nisu im davali vode. Sušili su se svakog dana, a tražilo se od njih da budu efikasne u radu. Njih dve su se tamo upoznale kada su radile u fabrici (pri logoru) za šivenje i opravku vojne uniforme. Tako gladne, bez identiteta (jer bi po dolasku svi bili potpuno obrijani, sve im je oduzeto što su posedovali i dobili bi broj i oznaku kojom je obeležen, njima nepoznat razlog boravka tamo), morale su da zadovolje kriterijume koje zdrav, sit i naspavan čovek možda ne bi mogao.

Tražilo se da rade brzo i bez greške. Nikakav trening ni obuku nisu imale. Kada bi po proceni nekog čuvara one radile sporo, bile bi kažnjene kako je njemu u datom trenutku bila volja. Jedna od njih dve, se jednog dana osećala posebno slabom i tek su je prebacili na novo mesto. Mašina za šivenje joj je delovala komplikovano, koščate ruke su joj se tresle, vid joj je bio zamagljen i radila je najbolje što može. Čuvar joj je prišao, mlatnuo je puškom po glavi. tresnula je nos o sto, prokrvarila je, a ruka joj je skliznula ispod igle, tako da je isprobadala celu šaku. Odmah potom se izderao na nju i zahtevao da nastavi da radi dalje pod tim uslovima!?!

Mnogo takvih primera su dale…A da…Razlog zašto su tu. Prvu je maćeha izbacila iz kuće nakon što se udala za njenog oca i bila je na ulici kada su je vojnici pronašli i bez ikakvog objašnjenja deportovali u pomenuti Ravensbrück. Ona je bila proglašena kao antisocijalni slučaj. Druga je imala malu bebu, možda oko dve godine, a u njenom komšiluku žena jevrejskog porekla se tek porodila. Ona je garderobu svog deteta poklonila toj ženi, kako ne bi morala da je kupuje. Za to se saznalo, ali joj nije rečeno da je to uzrokovalo njenu deportaciju.

Da li su iskusile BOL? DA! Da li ih je život mazio? NE! Da li su odustale i proklinjale život? NE! Usmerile su se na veru! Ne pričam o religijskom konceptu, jer to ovde nije poenta. Molile su se i usmeravale svoju pažnju, što bi se danas nazvalo “vizualizovale” su svoj život nakon rata, nakon izlaska iz logora.

Kada se taj horor završio i kada su bile oslobođene, mnogo je vremena prošlo dok nisu ojačale i fizički i mentalno. One danas ne pričaju o tome samo sa idejom da se tragedija ne zaboravi, već i da svako od nas spozna da IMA SNAGU da prebrodi šta god nam se u životu dešava. A sigurna sam da vi koji čitate ovo, šta god da proživljavate, niste u takvom bolu u kakvom su one bile. Pa ako vam ja nisam primer, neka budu one.

Odsustvo svetlosti postoji, postojalo je i postojaće. Ali je prolazno i samo naizgled dominantno. I samo zračak svetlosti je dovoljan da razlije mrak. Pronađite ga! Pronađite šta god da je u vašem životu što će učiniti da sijate, da vi budete produžetak božanske ljubavi koja će da vidi dobro, čak i kada deluje da je najgore!

Nekom nije vreme da ovo čuje. Neko će kroz ove reči da se probudi. Neko će biti besan. Neko će da potvrdi svoju božansku prirodu. Neko nije ni stigao do ovog reda. Šta god da jeste, znajte da je to samo reakcija i da vi kao neko ko je deo Stvoritelja, jeste izazvali pisanje ovog teksta i da ste mi šaputali svaku reč i postavljali je na pravo mesto kako bi vam upravo sada bila razumljiva i kako bi vas podsetila na ono što već znate.

U to ime, hvala vam.

Bilo je ovo izvrsno zajedno stvaranje sadašnjeg trenutka, a zapravo podsećanje na najveću istinu koja je dugo bila sakrivana. I ništa se od vas ne traži da slavite, kudite, da se borite, da objavljujete svima…jednostavno sa ovom svešću kreirajte dalje u radosti i zahvalnosti za sve što jeste.

Amen.

angel-669262_1920